Sramežljivi miševi

 

Bjelko i Bjelkica izvrsno su se snašli u svojem novom domu. Od manje kartonske kutije napravio sam im «spavaću sobu». U jednom kutu bila je plitka kutija s pijeskom. To je bio zahod. U suprotni kut stavio sam hranilicu i pojilicu. Postavio sam i nekoliko grančica da se miševi mogu penjati. S jedne od grančica visio je komadić deblje špage. Na njoj su se miševi ljuljali. U sredini sam objesio kotač od kartona sa žbicama. Da se miševi mogu istrčavati. To im je bilo umjesto svakodnevne šetnje. Miš bi uskočio u kotač i potrčao. Kako je miš tračao kotač se okretao. A miš bi tako tračao u mjestu. Ali bi trčao. Kad bi miš stao, pogledao bi lijevo i desno i ustanovio da je još uvijek na istom mjestu. I potrčao bi dalje. I to bi se ponavljalo sve dok se miš ne bi umorio. Tada je trkalište, ovaj kotač,  prepuštao drugom mišu. Rado su se zabavljali i s lopticom za stolni tenis. Nju bi kotrljali malo jedan malo drugi, a malo zajedno.

Postupno sam se sprijateljio s Bjelkom i Bjelkicom, tako da sam ih slobodno mogao uzeti u ruke. Bili su pitomi i nisu me se bojali.

Kad smo se tako sprijateljili, miševi i ja, stavio sam bivši insektarium s miševima u veliku kartonsku kutiju i odnio u školu. Na uvid profesoru. Nije bio pretjerano oduševljen. On bi radije da su miševi bili u formalinu s izvađenom utrobom. Da može obogatiti školsku zbirku. Ja sam mu odmah jasno dao do znanja da od seciranja miševa ne će biti ništa. Ja ću miševe uzgajati i promatrati kako se ponašaju i razvijaju. I o tome ću voditi dnevnik opažanja. Tako sam ipak zaradio pozitivnu ocjenu. I bez utapanja životinja u formalinu.

Profesoru ti moji miševi ipak nisu dali mira, pa sam povremeno morao čitati zapažanja o ponašanju miševa pred cijelim razredom. To mi nije bilo teško jer su miševi svašta radili s onim igračkama koje sam im stavio na raspolaganje. Na opće zadovoljstvo mojih suučenika, jer tada nije bilo opasnosti da profesor nekoga prozove i prikači mu kakvu dvojku ili jedinicu. Moji su suučenici čak tražili da čitam što više i time zabavljam profesora.

Ali to nije bilo jednostavno. Profesor je pažljivo pratio što čitam, pa nisam mogao prošvercati bilo što. Morala su to zaista biti stvarna opažanja o ponašanju mojih ljubimaca. Katkada je čak tražio dopunska objašnjenja.

Jednom, kad sam tako završio s čitanjem, zaskočio me je s pitanjem: «A pare li se ti tvoji miševi?»

Pitanje o parenju posve me je zbunilo. Takvo pitanje uopće nisam očekivao. Da bih se nekako izvukao nakon ovako škakljivog pitanja, objasnio sam da to nisu obični miševi. I da oni takve stvari ne rade javno. Kad ih netko gleda. Jer to su vrlo sramežljivi miševi.

I tada se cijeli razred počeo grohotom smijati. «Sramežljivi miševi! Ha!Ha!Ha!» grmjelo je razredom iz grla mojih suučenika. Jedva ih je profesor umirio.

Ali to nije bilo najgore što mi se moglo dogoditi. Već pod slijedećim odmorom školom se proširio glas o mojim sramežljivim miševima. I cijela se gimnazija danima smijala na moj račun. I na račun mojih sramežljivih miševa.

Jedina mi je zadovoljština bila da sam ipak popravio ocjenu iz zoologije.

Ali ne zadugo. Dobio sam još jednu zadovoljštinu. Neobičnu i neočekivanu.

        O tome u idućoj priči.