Prije nekih petnaest ili dvadeset godina preselili smo se iz velikoga grada u
mali gradić i uselili u nedovršenu kuću. Nismo se pravo ni snašli kad se oko naše kuće počela
motati neka psina. Bila je to prvoklasna tigrasta bokserica. To smo saznali tek kasnije. Mi o psima nismo znali gotovo ništa.
Kako u ono vrijeme nismo imali ni ogradu ona se udomaćila na našem terenu. Bilo nas je malo strah, jer ta je psina
izgledala jako hudo. Nismo znali odakle je došla ni čija je, ali smo očekivali da će sama otići kući
kad shvati koliko nam je straha u kosti utjerala.
Supruga i ja u to smo vrijeme oboje radili u velikome gradu i dolazili s posla
poprilično kasno. Ručali bismo i večerali istovremeno u kuhinji koja je smještena u razini terena. Jednog
dana u sumrak, kada smo ručali i večerali na prozoru kuhinje pojavila se ogromna pseća njuška i razlila
se priljubivši se o prozor. A dva su ogromna oka gladno gledala u naše tanjure. Moja supruga više nije
mogla izdržati. Skupila je sve što je mislila da pas jede otvorila vrata kuhinje i dala «zvijeri» da jede uz komentar:
«Sam Bog zna koliko dugo ovaj pas nije jeo.» Kasnije je priznala da ju je bilo jako strah ne će li je «zvijer» ugristi.
To je bio prvi «koban» potez,
a uskoro je slijedio i drugi. Bokserica je potom uredno dolazila za vrijeme našega ručka po svoj dio. Počeli
smo kupovati iznutrice i slične mesne prerađevine za našega upornog popodnevnog gosta.
Kako je bio mjesec studeni vani
je odjednom jako zahladilo, bilo je oko minus 15. Bokserica se držala naše kuće i drhtala od hladnoće.
E, sada ja više nisam mogao izdržati. Otvorio sam vrata i pozvao «zvijer» u kuhinju na toplo. Ušla je bez oklijevanja i
nije nas pojela.
Čak što više,
pokazivala je znakove zahvalnosti i veselo mahalo onime što joj je od repa ostalo. Sad je bio problem što s psinom
kad sutra odemo na posao. Na minus 15 nismo je mogli izbaciti i tako smo je ostavili u kući. Kad smo se vratili sve je
bilo u redu. Beštija je znala kućni red.
Znalci su nam rekli da je to
vrijedan rasni pas i sigurno ga netko traži. Tada smo naivno mislili da se tako vrijedan pas samo izgubio, pa smo nekoliko
puta davali oglas u novine ne bi li se javio vlasnik. Bez uspjeha. Pokušali smo u Kinološkom savezu i odveli je
jednu večer na sastanak sekcije boksera. Tamo su joj se svi divili, ali nitko nije znao čija bi mogla biti. Znalci
su procijenili njezinu starost na dvije do tri godine.
E, lijepu smo si kašu skuhali.
Dama je ostala kod nas. Naša kćer dala joj je ime Aska. I to je bio naš prvi pas. Prvi pas koji nas je posvojio.
Aska je ubrzo postala naša
miljenica. Po svemu sudeći živjela je u kući. Bila je vrlo "pristojna" i pametna. Izgleda da je i neku školu
prošla, jer slušala je i shvaćala svaku naredbu. Za koju smo mi mislili da bi psi trebali razumjeti. Supruga
bi je hranila, ja bih je šetao po šumi. Bila je jako privržena iako nije bila naša, a bila je već
odrasla kad je došla. I bez «lajne» hodala je tik uz koljeno. Jedino u šumi bi pravila krugove i pretraživala
okolno grmlje. Odazvala bi se na svaki poziv, kao da smo je mi odgajali. A tada nismo znali ni kako se to radi.
